|
|
VELIKI POZORIŠNI DOGAĐAJ |
| Štampaj |
|
Reditelj Dušan Jovanović čita Šekspira kao “našeg savremenika”, ali ne po Kotu, već Deridi, kao priču o osveti i o eventualnom praštanju
Darinka Nikolić
Ništa u Budvi te prve avgustovske večeri – uprkos prisustvu elite koja kreira domaći teatar ili medijsku sliku o njemu, gostiju iz eks-ju ili čak pravog inostranstva – nije bilo kao ranije. I dok taj vrlo intimni osećaj nelagode, tek proveren i podeljen u razgovoru s nekolicinom prijatelja i kolega, još tišti, poput noža u stomak zariva se ona, odavno svakodnevna i kolokvijalna, a u tom trenutku tako zloslutna replika: “Nešto je trulo u državi Danskoj”!
I evo Šekspira, i evo glumaca da još jednom, ovaj put na budvanskoj Citadeli, ispričaju priču staru koliko i ovaj svet.
“Otvoriše se grobovi; mrtvaci u pokrovima kričahu, jecahu (po ulicama Rima); javiše se komete repa vatrenog, pa rosa od krvi, a na suncu nesreće…”
Da li to zaista još nesmireni a već ponovo pušteni (iz boce) duhovi prošlosti, poput “preteča sličnih strašnih događaja” dolaze, opet, da “naplate dug”, pozovu na osvetu, ili to, zapravo, naša percepcija Šekspirove replike čita kao “… prologe nesreći što ide”, deformiše i apdejtuje namere (slovenačkog i svojevremeno jednog od najznačajnijih eksjugoslovenskih) reditelja, Dušana Jovanovića koji, ovim Hamletom, priča neku – za njega možda i završenu – priču o beskrajnom lancu osvete i o eventualnoj, slabašnoj nadi da će se taj lanac jednom prekinuti?
Antologijski princ
No, to u suštini i nije pitanje, jer legitimnost sopstvenog (u)čita(va)nja pronalazimo kod Deride (a o značaju i značenju konteksta) čiji princip dekonstrukcije, uostalom, dosledno primenjuje u svom, postmodernom, rediteljskom postupku Dušan Jovanović.
Jovanovićev i Dragana Mićanovića Hamlet na scenu izlazi kao tužni, nesrećni, uplakani dečak, zbunjen atmosferom u kući/dvoru, duboko povređen brzinom majčinog presvlačenja iz crnine u venčanicu. U njegovom držanju je više inata no pobune, više otpora spram hipokrizije no mržnje, no, kako priča i predstava odmiču, kako se iz hipokrizije sve jasnije iščitava podlost i kako se, s druge strane, zgušnjava obruč pritisaka i zahteva za osvetom oko mladoga princa, tako prisustvujemo veličanstvenoj, potresnoj transformaciji tog lika (ka buntovništvu, potom samospoznaji, mržnji, želji za osvetom, sve do krvavog, tragičnog raspleta i zakasnelog oproštaja/ pomirenja), antologijskoj, psihološki logičnoj i doslednoj, glumačkoj studiji koja klimaks doseže u sjajnoj, autokatarzičnoj sceni Mišolovke, možda najboljoj a svakako najpotresnijoj i najinventivnijoj koju sam, u svim Hamletima do sada, videla. Ironičan i samoironičan do autopovređivanja, intelektualno i fizički žovijalan, duhovit i potresan, “glava luda” i hladni rezoner, manipulisan i manipulant, momak koji strasno voli i mrzi a istovremeno u sve sumnja… sve je to Mićanovićev Hamlet, antologijski ostvaren lik danskog prince, uloga u kojoj su se, na nekom metafizičkom planu, srele koordinate Šekspirovih vizija i izuzetnog glumačkog potencijala.
Tom liku, Jovanović (kao u iskrivljenom ogledalu, koje je, inače, kao autentično mesto postmodernih strategija, kao metafora/simbol gotovo sve vreme prisutno na sceni) kao dramaturški i značenjski ključnu opoziciju, kao sve ono što Hamlet nije, postavlja lik Klaudija, duhovno i moralno sitnog, bednog političkog pragmatičara i veštog manipulanta. Odnos ta dva lika, odnosno moralnih i značenjskih korpusa koje predstavljaju, po Jovanoviću, jeste i mesto osnovnog dramskog sukoba u Hamletu. Samo je moćan, ostvaren, samosvestan i inteligentan glumac poput Branislava Lečića (nikad studiozniji, bolji, fleksibilniji, nikad uverljiviji, nikad tako kompleksan) mogao da stane ravnopravno uz Mićanovića, da učini da borba ta dva lika bude teatarski uzbudljiva, a na partnerskom nivou plemenita, ravnopravna, uzbudljiva borba dvojice glumačkih divova koji rade jedan za drugog.
Po Deridinom receptu
Ostatak glumačke ekipe izborio se za mesto u predstavi manje u skladu s obimom i značajem uloge (mada su svi likovi u ovom tumačenju, izuzev Hamleta i Klaudija, zapravo tek funkcije), a više u skladu sa sopstvenim mogućnostima ili trenutnom disponiranošću. Dok su na visini sopstvenih, osvedočenih standarda, dokazujući po ko zna koji put da odista nema malih uloga, igrali Bogdan Diklić (Polonije), Voja Brajović (Duh i Prvi grobar), Goran Šušljik (Horacio), mladi Marinko Madžgalj kao Laert, Bojan Lazarov kao Drugi grobar i Stevan Radusinović kao Voltimand, uz Damjana Kecojevića i Branislava Trifunovića kao Rozenkranca i Gildensterna, bili su im ravnopravni partneri. Ambivalentnost lika Gertrude (majka, udovica, ljubavnica, možda upravo probuđena ženskost) tek u naznakama i tek na trenutke s pravom emocijom, donela je Aleksandra Janković, dok je mlada Mona Muratović kao Ofelija nekako spolja i nedorečeno tumačila Ofeliju.
Mada igrana na otvorenom prostoru budvanskog Starog grada, Jovanovićeva predstava nije ni rediteljski, ni scenografski (Jasna Vastl), mišljena kao ambijentalna. Ona je očigledno pravljena za scenu kutiju (Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koje je, uz Grad Teatar i sarajevski MES, jedan od koproducenata ovog projekta), s velikim sinemaskop platnom na kojem je projektovano uzburkano more i mobilnim elementima među kojima dominira veliki četvorougaoni sto/postelja/scena za Mišolovku, i nišama/ grobovima/ tv ekranima(?) iz kojih mrtvi izlaze žedni krvi i osvete.
Ako je muzika (Drago Ivanuša) komponovana po motivima poznatih, nekad popularnih pesama (Zažmuri, Ti si mi u krvi, Glavo luda…) bitan značenjski element predstave, kostim Bjanke Adžić Ursulov je, kao i uvek kada ova neverovatna žena domišlja rediteljsku ideju, njen znak, njen ključ, njena ideja vodilja. Taj kostim je savremen, s tek ponekim, jarkim, renesansnim akcentom, na dramaturški i značenjski opravdanom, dakle nikako proizvoljno odabranom, mestu.
Ostalo je poznato: Šekspir, kongenijalno rediteljski pročitan kao “naš savremenik”, ali ne uz “pomoć” Jana Kota, već po Deridinom “receptu”. Stoga je to apsolutno novo, drugačije i recentno, a opet univerzalno čitanje Hamleta, relevantno ne samo na nivou domaćeg teatra, već i u znatno širem kontekstu. Veliki i značajan pozorišni događaj.
|
|