LUDUS - POZORIŠNE NOVINE - NI U ČEMU NE ZAOSTAJEMO ZA SVETOM

Dramski pisac, reditelj i profesor Goran Marković do sada je na razne načine bio deo istorije Sterijinog pozorja. Na njemu je nagrađivan, a predstave u njegovoj režiji i po njegovom tekstu, pred sterijanskom publikom, igrane su uvek s velikim uspehom. Izvesno vreme bio je i član Saveta ovog festivala, a ove godine pripala mu je čast da otvori Pozorje, koje - prvi put u svojoj poluvekovnoj istoriji – ima drugačiju koncepciju. Stoga, najpre o tome, šta misli o proširenom konceptu Pozorja, hoće li on obeshrabriti mlade pisce da, tako svojski - kako su to činili prethodnih nekoliko godina - prionu na dramsko problematizovanje tema iz naših malih života...

«Prave pisce ne može obeshrabriti ovakva ili onakva koncepcija jednog festivala. Pisanje je pre sudbina nego delatnost. Ali, ukoliko se ispostavi da on nema dovoljno stimulansa za rad, dramski pisac može svoju misiju obavljati teže. Sterijino pozorje je, to je činjenica, do sada predstavljalo veliki podsticaj za rad mladih, ali i starijih pisaca. Ukoliko se to ohrabrivanje gurne u stranu, onda će piscima biti teže i – to je sve. Ja se bojim da će se dramsko stvaralaštvo na srpskom jeziku novom koncepcijom festivala svesti na jednu od nekoliko disciplina i da ono više neće igrati „glavnu ulogu“. Koliko će biti fatalno po dramsko stvaralaštvo ne mogu da procenim. Možda će se dogoditi nešto treće: da će najviše vrednovanje domaćeg teksta preuzeti neka druga institucija, smotra ili festival. U tom slučaju bi najviše izgubilo Sterijino pozorje.

U govoru na otvaranju Pozorja rekli ste da je istina ta koja pokreće pozorišnu igru. Može li biti istine ako zakaže samo jedan u pozorišnom lancu istine? Koliko te istine ima danas na našim scenama?
Ja sam do takve tvrdnje došao na osnovu empirije, dugotrajnim životom i radom u pozorištu. U pozorištu je moguće sve osim jedne stvari: prodati laž kao istinu. Čim neko istupi na rampu odnos između istine i laži postaje sto puta dramatičniji nego u uobičajenim okolnostima. Stati na scenu znači izložiti svoja razmišljanja i emocije rendgenskim pogledima gledališta. Čuveni francuski glumac Luj Žuve je jednom rekao da mu gledalište uvek govori kada laže, a kada je istinit. Treba ga samo osluškivati.

Kakve su te mlade generacije kojima predajete? Šta o nama govori činjenica da kolo u srpskoj dramaturgiji trenutno vode žene?
Ne samo u dramaturgiji, izgleda da je u poslednje vreme umetnost uopšte postala prilično ženski posao. Čak i u takozvanim teškim disciplinama kakve su, na primer, režija ili kamera. Činjenica je da su žene poslednjih godina načinile ogroman napredak u dramaturgiji. Imao sam zadovoljstvo da režiram komade Biljane Srbljanović i Maje Pelević, a nadam se da će mi se pružiti prilika da sarađujem i sa mojom omiljenom spisateljicom Milenom Marković.

Pre 1o godina, "Beogradska trilogija" u vašoj režiji dovela je Biljanu Srbljanović na Pozorje i izvela je u svet. Ima li među vašim studentima neko ko bi mogao da preokrene evropsku dramaturgiju?
To se ne zna unapred. Ne radi se samo o potencijalu mladog umetnika, nego i o njegovom razvoju, okolnostima, sreći. Ono što je bitno jeste činjenica da mi ni u čemu ne zaostajemo za „svetom“. Imamo iste mogućnosti, imamo pametne i talentovane mladiće i devojke koji mogu postati najveći svetski umetnici. Treba samo verovati u sebe, skočiti u vodu i plivati.

Je li ta nova osećajnost u delima mladih pisaca o kojoj svi bruje, stvarno nova? Da li je to "tema na silu", želja da se bude drugačiji, ili istinski novi talas i u srpskoj dramaturgiji?
Mera uspeha mladog umetnika se često određuje na osnovu njegove originalnosti. Svaki novi, mladi umetnik koji stupa na scenu donosi nešto neviđeno, apsolutno novo, ali u isto vreme razumljivo i prepoznatljivo. Ovde ću ponovo pomenuti svoju tvrdnju da u pozorištu prolazi samo istina i – samo istina. Ako neko, dakle, sa sobom donese svoj svet i pri tom ne laže onda je sigurno da ima velikih šansi na uspeh.

Postoji li repertoarska politika kod nas? Kako i koliko Vas ona, kao pisca i reditelja, zabrinjava?
Pozorišta mnogo zavise od ljudi koji ih vode. Beograd ima dobrih upravnika, umetničkih direktora, dramaturga. Izbor tih ljudi je odlučujući. Jedno dobro pozorište, sa prepoznatljivim repertoarom i posebnim profilom veoma je teško napraviti, a očas se može uništiti – pogrešnom kadrovskom politikom. Da bi ljudi zavoleli jednu pozorišnu kuću potrebne su godine, ponekad decenije, a možete ih oterati za mesec dana.

Da li će ljudi iz pozorišta, koji su nedavno došli na važne funkcije u kulturi, uspeti u svom poslu?
Ne znam, stvarno. Nadam se da hoće.

Tokom Pozorja inostrani mladi kritičari, neopterećeni ovdašnjim veličinama, pisali su kritiku za bilten Pozorja i dali oštre ocene o režiji i glumi (i) u domaćim predstavama. Usudili su se da kažu nešto što je vrlo vidljivo, na šta naša kritika žmuri. Zašto je srpska pozorišna kritika najčešće "sramežljiva", klanovska, neobjektivna?
Kritika je u nas, prema mom mišljenju, veoma „šarena“ i ne postoji kao nekakva posebna, kulturološka pojava. Ima ovakvih i onakvih kritičara, ozbiljnih ljudi i bezveznjaka koji su tu zalutali. Kao i u ostalim delatnostima u ovoj zemlji, uostalom.

Devedesetih je pozorište kod nas činilo život snošljivijim i smislenijim, pomagalo da ostanemo normalni, budilo je s(a)vest, pomagalo u komunikaciji onih čije su političke elite ratovale. Šta ono – mora i može - da radi danas?
Tačno je da je u periodu najveće duhovne krize ovog naroda pozorište bila neka vrsta katedrale u kojoj su se okupljali ljudi koji su verovali da nije sve potonulo. Devedestih je naš teatar dokazao da je jedan od bastiona našeg opstanka. Još uvek u pozorištu ima mnogo pametnih i časnih ljudi. Više nego na drugim mestima, ako bih smeo da to ustvrdim.

Pišete li sada neki komad, o čemu je, ko će ga i gde režirati?
Trenutno pripremam film „Turneja“ koji je nekada bio uspešan komad koji mi je doneo Sterijinu nagradu za najbolji savremeni tekst. Možda u činjenici da sam se ponovo okrenuo filmu leži odgovor na pitanje kako doživljavam sadašnji koncept Starijinog pozorja.

Snežana Miletić

[ Nazad ]