LUDUS - POZORIŠNE NOVINE - NAJBOLJA NAGRADA JE NOVA ULOGA

Jasmina Dimitrijević, rođena u Smederevskoj Palanci, glumu diplomirala u klasi prof. Milana Plećaša na Fakultetu umetnosti u Prištini, projektom „Scene“ u Narodnom pozorištu u Beogradu, govori za Ludus:
Prethodno sam diplomirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu što mi danas značajno olakšava rad sa inostranim saradnicima. Zahvaljujući selidbama ovih institucija tokom ratnih godina, upoznala sam, sem Prištine i Beograda, još i Varvarin, Vranje i Zvečan. U Teatar „Joakim Vujić“ iliti Knjaževsko srpski teatar u Kragujevcu, došla sam 1998. kao student II godine. Te su godine za ovo pozorište bile ekonomski veoma teške. Pet puta smo započinjali rad na predstavama da bi tek šesti projekat doživeo svoju premijeru. Imala sam sreću da 2002. postanem stalni član ansambla. Sada živim u Beogradu gde sam sarađivala sa Narodnim pozorištem, Kulturnim centrom Rex, Radio Beogradom i glumačkom trupom Arijadna. Igrala sam u predstavama: Kod večite slavine, Dr Šuster, Ivica i Marica, Ožalošćena porodica, Rekvijem, Hotel slobodan promet, Neprijatelj naroda, Ljubav ne košta ništa, Seobe..., filmovima „Čarlston za Ognjenku“ i „Obeležen“, radio emisiji „Porodica Jovanović“. Bavim se pevanjem džeza i pravoslavne duhovne muzike kao i prevodilačkim i pedagoškim radom, učim da igram tango.
Kao i svi prištinski studenti, imala sam sreću da za profesore imam neke od najkvalitetnijih ljudi umetničke branše i nesreću da studiram u očajnim uslovima za život i rad. Međutim, najveći nedostatak tamošnjeg studiranja je gotovo potpuna kulturološka izolacija u kojoj nije bilo načina da kulturnoj javnosti Srbije predstavimo naš rad niti da pratimo tuđ, što je osnovna stvar u procesu formiranja bilo kog mladog umetnika i njegovog opredeljenja u umetničkom izrazu. Karijera se započinje još na akademiji, prepoznavanjem i povezivanjem s budućim kolegama rediteljima, dramaturzima, producentima. Pa i veliki stvaraoci kao što su Skorseze, Pekinpo, Lukas su najvažnije filmove snimili onda kad su se družili međusobno. Ili Bunjuel, Lorka, Dali. Ili u književnosti - čuvena romantičarska trojka: Bajron, Šeli, Kits. Ili filozofi: Hegel, Šeling, Helderlin. Svako je tu velikan sam za sebe, ali je veliko pitanje u kojoj meri bi to postao bez kreativne razmene s onim do sebe. Gluma je nažalost, usamljena katedra dramskog odseka u Prištini i to je najveći problem u afirmaciji prištinskih diplomaca. I pored toga, moja se klasa smatra izuzetno uspešnom jer je od 11 studenata, 10-oro zaposlenih.

Postoji li nešto što Vas u glumačkom radu obeshrabruje?
Lepo je što se ova rubrika bavi mladim glumcima ali prava istina o onome kroz šta oni prolaze mnogo je tužnija od slike koju intervjui pružaju. Lamentiranje nad ponižavanjima koje kao umetnici trpimo jednostavno nije deo pozitivnog imidža koji svaki mladi glumac želi da izgradi, jer ovo čime se bavimo je, valjda, nekakav šoubiznis a zna se da on podrazumeva samo osmeh i proizvodnju radosti za publiku bez obzira na okolnosti. Reći ću samo da se obrazovan mladi čovek pa još uz to i lepo vaspitan, danas najčešće provodi kao Maga Magazinović (čuveni koreograf i još štošta) za koju nakon njenog povratka u rodni kraj sa školovanja u belom svetu, u komadu Slavenke Milovanović Balkanska plastika, nekakav lokalni predstavnik vlasti kaže: „Ta žena govori engleski, nemački, francuski, ruski...pa ko će nju da razume.“

U predstavi Ručni rad publika odlično reaguje na Vas kao na komičarku?
Do sada sam imala nekoliko lepih komičnih uloga pored ove dve u Ručnom radu, mada je dobra drama ono u čemu se najbolje i najpotpunije osećam. Nažalost, dramom se ni izbliza nisam bavila onoliko koliko sam na nju usmeravana još na akademiji. Isti je slučaj i sa mojom velikom ljubavlju – mjuziklom. Upravo mi se dogodila jedna divna dramska, doduše mala uloga u nedavno višestruko nagrađenoj predstavi Seobe nemačkog reditelja Pjera Valtera Polica. Paradoksalno, tih 20-ak replika koje imam da izgovorim u komadu, uz pesme koje imam priliku da pevam s našim pozorišnim bendom „Joakim“, smatram ujedno i najkvalitetnijim umetničkim prostorom koji mi je pružen u mom matičnom pozorištu. No eto, da je bilo drugačije, onda možda ne bi bilo ovako dobrog Ručnog rada, na primer, i ne bih se susrela s ekipom vašeg lista.

O glumačkoj trupi Arijadna?
„Arijadna“ se nekako rodila iz tog Ručnog rada i ono što je Milica Gutović već duže imala kao ideju – da oformi trupu - nakon naše premijere je sprovedeno u delo. Pomoglo nam je Društvo prijatelja Francuske obezbeđivanjem prostora za probe, a sada nam dosta pomažu gospodin Milovan Zdravković i ljudi sa pozorišnog splava „Leonardo“. A pronašle smo se na jednom kastingu, i dok smo čekale da nas odaberu, odabrale smo jedna drugu i eto, mislim da sad više niko ne može da kaže kako se glumice ne razumeju u ručne radove.

Nagrade?
Dobiti nagradu je lepo, one su u stvari najsvečaniji deo podrške od kulturne javnosti a trebalo bi da budu i znak da će dobitnik ubuduće biti nagrađivan i novim, značajnim zadacima. Kad umetnik izjavi da mu nagrade ništa ne znače to je zapravo zbog toga što smo, kroz sva vremena, svedoci tužne istine da se u umetnosti, pod izgovorom kako su „ukusi“ različiti, mnoga ostvarenja koja treba nagraditi neverovatno srozavaju – do etikete loše obavljenog posla, i obrnuto. Obrnutih slučajeva – glorifikovanja osrednjosti, i to veoma agresivnog - možda čak ima više. Ne možemo očekivati da imamo vrhunsko pozorište, a da nam veština na sceni bude toliko nevažna u odnosu na veštinu snalaženja u salonu. Mislim da se, ma kako relativne vrednosti u umetnosti bile, prosto mora znati šta je dobro, a šta loše. Inače će nam ponovo biti potrebne desetine, ili stotine godina da prepoznamo jednog Van Goga ili Baha... Dovoljno je tragično da ne prepoznamo i mnogo manje umove nego što su bili ovi veliki ljudi, jer ako najveći menjaju tok istorije, oni mali staju uz njihove ideje i bore se za to da lepota koju su ovi doneli svetu nastavi da živi.

Čemu stremite?
Bio bi mi potreban jedan ceo život samo za glumu da bih uradila sve što želim. Ali život čine još mnoge druge stvari. Rado bih učestvovala u umetničkom programu radi obnove nekog manastira. Stremim radu na kvalitetnim projektima, najpre sa mnogobrojnim mladim kolegama i doajenima u svom pozorištu jer bih volela da vreme koje provodim odvojena od kuće i svog supruga bude maksimalno iskorišćeno u slavu umetnosti, a zatim i ovde u Beogradu, gde sam upoznala gomilu talentovanih reditelja i glumaca s kojima bih u svako doba radila, najradije klasiku, mjuzikl i dobre savremene drame, romantične i „teške“ dramske uloge, predstave koje nose ideju koju i ja kao umetnik želim da uzviknem. Umetnost mora biti katarzična.

Mirjana Jurčić

[ Nazad ]