|
|
OD JEDNOPARTIJSKOG EKSPERIMENTA DO VIŠEPARTIJSKE ANARHIJE |
| Štampaj |
|
Danica Pajović
10. maja, na Velikoj sceni BDP-a, gostovao je „Kanjoš“, nova predstava iz produkcije tivatskog Centra za kulturu. Predstavu je režirao Slavenko Saletović, kostim i scenografiju potpisuje Milanka Berberović, a premijera je izvedena 23. jula 2006. na Letnjoj sceni u Tivtu, pred više od hiljadu gledalaca.
Autorsku dramatizaciju, inspirisanu pripovetkom „Kanjoš Macedonović“ Stefana Mitrovog Ljubiše, uradila je Danica Pajović, tada student prve godine dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Kako se desilo da tvoj prvi igrani komad bude izveden u inostranstvu?
Tako što živim ovde, u ovoj ludoj zemlji, ili barem onome što je od nje ostalo. Dok sam pisala komad „Kanjoš“, Srbija i Crna Gora još su bile u državnoj zajednici, dok je premijera izvedena u nekom tamo novom inostranstvu. Naravno, te prilike osetno su se odrazile na tekst koji sam pisala.
Kako je uopšte došlo do saradnje sa tivatskim Centrom za kulturu?
U prvom semestru prve godine studija, kao semestarski rad kod prof. Stevana Koprivice, dramatizovala sam pripovetku Danila Kiša „Slavno je za otadžbinu mreti“. Izgleda da je konačni proizvod bio dobra preporuka za rad na dramatizaciji „Kanjoša Macedonovića“. Profesor Koprivica je i kao moj profesor i kao dramaturg buduće predstave, smatrao da ću uspeti da se izborim sa zadatkom i povezao me je sa producentima Nevenom Staničićem i Milenom Radojević.
Srećom, već prva verzija u kojoj sam napravila radikalnu dekonstrukciju priče, veoma im se svidela, pa nije bilo sumnje da ćemo sarađivati na obostrano zadovoljstvo.
A sa rediteljem?
Nikad neću zaboraviti kako me je Slavenko Saletović pri upoznavanju uoči režije komada, šokirano pitao: “Pa, koliko vi dete imate godina?!“ Navodno, „zrelost teksta“ nije mu se slagala sa mojom raščupanom pojavom.
Kako se probiti do scene?
Konkursi su dobar kanal za mlade neafirmisane pisce – osim što vas teraju da završite komad do određenog roka, posredno vam daju dijagnozu – gde ste u odnosu na druge.
Ipak, put do scene je stvar neprestanog rada i strpljenja. Mediji forsiraju ideal mladih uspešnih ljudi koji će voleti da potroše na sebe, a deca iz zaostalih društava onda gledaju tu globalnu projekciju i smatraju da život treba tako da im izgleda, iako ih i dalje izdržavaju roditelji njihovih roditelja. Takvo nestrpljenje bez pokrića, posledica je baš te, da parafraziram Getea, velociferske kulture življenja. Veoma je važno na vreme spoznati svoje granice i onda stalno nastojati da se one prošire.
Problem nastaje kad ljudi ne žele da ulože trud, a žele da dobiju rezultat, što je izgleda svakidašnja boljka, i to ne samo našeg društva. Tu ljudsku inertnost, u razvijenom svetu anulira rigidan sistem isplative prinude na kvalitetan rad, dok kod nas, počev od jednopartijskog eksperimenta do višepartijske anarhije, taj splin slobodno zahvata (ne)radno sposobno građanstvo. Naravno, taj iracionalni odnos uloženog i očekivanog, svakako se kosi sa zakonima termodinamike koje u ovom univerzumu svi poštujemo, te ne čudi što osujećenost prosto zrači iz mlađe populacije.
Ispada da su mladi krivi za to zbog čega su nezadovoljni?
Generalizujem. Ali mladi jesu „krivi“ za flagrantno odsustvo inicijative, nedopustivu apatiju, arogantnost u neznanju i, konačno, za nedostatak motiva da se nešto osmisli i započne. Ono što me najviše užasava, pored gnjilog obrazovnog sistema koji se ubrzano sprema za hiperprodukciju mediokriteta, jeste i masovna apolitičnost mladih koja je delom posledica činjenice da samo teški mazohisti imaju stomak da prate politiku. Ali ako se bavite, na primer - pisanjem drama, vi morate znati šta se dešava oko vas. Morate znati da prepoznate probleme i kako da na njih ukažete, a ne da promenite kanal sa vesti jer vam baš počinju „Vil i Grejs“.
S druge strane, nalazi se podmladak političkih stranaka – ljudi koji su diskvalifikovani kao slobodno misleći građani, samim tim što su se tako rano stavili pod nečiji direktan uticaj. Između te dve krajnosti, levitiraju ti zbunjeni mladi ljudi koji rastu sa svešću da je levica uklet, zabranjen koncept, a pošto demokratski centar svoj posao baš i ne radi dobro, njihova reakcija svodi se na priklanjanje anahronoj desnici, retroaktivnu glorifikaciju prošlosti ili napadne manifestacije novopronađene religioznosti.
Studirala si elektrotehniku dve godine. Kakve to ima veze sa dramaturgijom?
Pa i pisanje je vid inženjeringa. Osmišljavanje sistema u kome sve treba da funkcioniše po principima verovatnosti i nužnosti. U pisanju drame važna je struktura – ako mogu da pišem program u nekom mašinskom jeziku gde će sve promenljive i konstante imati svoju ulogu, valjda mogu ta iskustva da transponujem i u domen dramskih likova i njihovih odnosa u svetu koji kreiram.
U Istraživačkoj stanici „Petnica“ si mlađi saradnik na programu Primenjena fizika i elektronika. Koordiniraš i sekciju za radio posmatranje meteora. Koliko ti Petnica znači i zašto?
Moji najbliži prijatelji su iz Petnice, i već godinama zajedno držimo predavanja i vežbe na svojim programima. Tamo sam navikla da postavljam visoke kriterijume sebi, ali i onima oko sebe. Rad sa nadarenim i motivisanim srednjoškolcima i studentima, veoma mi znači. Taj osećaj najbolje opisuje Oskar Vajld u „Slici Dorijana Greja: „(...) osluškivati sopstvene intelektualne stavove koji odzvanjaju obogaćeni muzikom strasti i mladosti, pretakati svoj temperament u nečiji drugi, (...) u tome ima prave radosti – možda najveće radosti koja nam je ostala u vremenu koje je tako ograničeno i prostačko kao ovo naše, koje je uveliko banalno po svojim ciljevima…“
Da li si zadovoljna studijama na FDU?
FDU je i dalje najbolja i najkvalitetnija umetnička škola u zemlji, pa i bivšoj zemlji, u šta sam imala prilike da se uverim i na ovogodišnjem Pozorju mladih. Ali, da ne bude zabune - taj kvalitet potiče od nekolicine dobrih profesora i njihove posvećenosti poslu, a ne od brižljivo promišljenog kurikuluma na nivou cele institucije.
Šta planiraš dalje?
Da pišem, radim i studiram. Imam još puno da naučim...
M. Dragaš
|
|