|
|
KOD NAS JE JOŠ UVEK SVE KOBAJAGI |
| Štampaj |
|
Dušan Jović
Dušan Jović, od 1999. igra u NP Sombor, a od 2002. je u istom pozorištu stalno zaposleni glumac. Do sada je odigrao 15 uloga u pozorištu i režirao već dve predstave. Igrao je u dva kratka filma studenata režije na FDU, novosadskoj Akademiji i u jednom igranom filmu. Rođen je 14.06.1979. u Somboru, a 2001. je diplomirao u klasi prof. Vide Ognjenović na AU u Novom Sadu, prosek: 8,20. Visok je 185cm, vitak /71kg/, ima smeđu kosu i plavo-zelene oči.
Zašto baš gluma?
Od 13. godine sam bio član dramskog studija u Somborskom pozorištu. Atmosfera koja je tada vladala u kući, izuzetan glumački ansambl i sjajne predstave, učinili su da poželim da postanem deo tog sveta. Da nisam uspeo da upišem glumu verovatno bih pokušao na režiji ili dramaturgiji...U tom trenutku mi je bilo (kao i dan-danas) jedino važno da sam u pozorištu.
Posle treće godine gimnazije, iz prvog pokušaja upisao sam Akademiju. Odabrao sam novosadsku Akademiju isključivo zbog profesora koji je primao klasu, dakle, Vide Ognjenović. Mislim da je vrlo važno za buduću karijeru ko je profesor, ali i koji fakultet odaberemo. Kada je reč o privatnim Akademijama, još nisam čuo da je neko prvo pokušao da upiše glumu na recimo BK ili na Lepim umetnostima. Obično je slučaj da kandidati ne budu primljeni na državne fakultete, pa se onda odlučuju za alternativne varijante. Verovatno je to razlog što diplomci privatnih fakulteta imaju realno drugačiji status od nas.
Dalji tok karijere zavisi od toga kako se čovek »pozicionira«, i u kojim krugovima... Istina, neko bude »pozicioniran« mnogo pre nego što i izađe na prijemni ispit...
Audicije?
Audicije treba da postoje. Još kada bi mi van Beograda znali kada se one održavaju, bilo bi sjajno. Srećom, imamo kolege pa nas povremeno pozovu ili preporuče za neki kasting. Kada bi se na audicijama pojavljivalo mnogo više ljudi, to bi se odrazilo i na kvalitet projekta. Ipak, bojim se da se veliki broj kastinga pravi pro forme. Većina pozorišta ima svoje web prezentacije na kojima mogu da se vide osnovni podaci i fotografije glumaca. Pitanje je samo da li iko od ljudi koji prave kastinge poseti neku od tih prezentacija. Mislim da je problem u tome što moraš da potrošiš mnogo truda, energije i novca da uopšte budeš »obavešten«, umesto da sve to usmeriš na svoj rad.
Talenti?
Ne znam koliko je popularno i dobrodošlo kada glumac odluči npr. da režira predstavu, ili napiše dramski tekst, tj., kada se pored svog posla bavi nekim drugim. Kada reditelj odluči da odigra neku ulogu, to se u našem svetu doživljava kao simpatično, lepo, a kada se glumac »usudi« da režira predstavu, to je već problematično. Mislim da je normalno da neko pokušava da se izrazi na različite načine. Na kraju krajeva, zar svi mi nismo angažovani na istom projektu, na istom umetničkom delu? Ako se iskreno bavimo svojim poslom svi moramo da budemo i pomalo reditelji, pomalo dramaturzi. Takav nam je poziv.
Pozorište, televizija ili film?
Ne pravim razliku između pozorišta i filma. Trenutno igram u pozorištu, ali nisam nesrećan zbog toga. Ako iskreno volimo svoj posao, logično bi bilo da nam je svejedno da li se njime bavimo u pozorištu ili na filmu. Drugo je pitanje šta donosi jedno ili drugo. Televizija, odnosno film, svakako donosi »popularnost«, pozorište ni blizu tome. Svako od nas bi trebalo da raščisti sa sobom šta mu je prioritet.
Ne mogu, a da ne pomenem finansijski momenat. U pozorištu smo prilično limitirani, za razliku od televizije, ali nisam za to da se, samo zbog novca, po svaku cenu prihvataju poslovi, čak nedostojni našeg poziva.
SDUS, UFUS ili SINGLUS?
Član sam SINGLUSA, kao i većina kolega iz kuće. I pitam se zašto?! U normalnim zemljama (mi to svakako nismo) ovakvi sindikati zaista štite interese njihovih članova i omogućuju im da u korektnim uslovima rade svoj posao. Koliko SINGLUS ili bilo koje slično udruženje radi svoj posao, ili koliko uopšte ima realnu moć, govori nam primer Pozorišta mladih iz Novog Sada. Ko je njih na bilo koji način zaštitio? Niko! Našim životima upravljaju neke druge organizacije. Mislim da trenutno mi sami nismo u stanju da se bolje organizujemo.
Menadžeri?
Da bi ikad prešli na tzv. zapadni sistem, prvo moramo da promenimo mnoge stvari. Kod nas je još uvek sve kobajagi. »Singlus« je kobajagi glumački sindikat, kastinzi su kobajagi audicije za glumce, kobajagi imamo i menadžere koji, čast izuzecima, nisu baš sigurni šta je u njihovom opisu posla. Kakav zapadni sistem! Mi nemamo elementarne stvari!
Ko je pratio rad tvoje klase?
Ako upravnik pozorišta želi da vodi brigu o svom ansamblu on mora da prati šta se dešava na “tržištu glumaca”. To podrazumeva i gledanje studentskih ispita i predstava. Reditelji takođe. Znamo svi koliko znači dobra podela u jednoj predstavi. Onda je valjda logično da reditelji prate glumce, te kad dođu u neko pozorište znaju na koga mogu da računaju. Rad moje klase je pratilo dosta ljudi. Mislim da je i to u velikoj meri razlog zašto smo gotovo svi vrlo angažovani.
Naš posao je da igramo. Ali, glumac danas mora da se pozabavi i promocijom svoga rada, na neki način – marketinškom promocijom.
M. Jurčić
|
|