|
|
SVE VIŠE STRANACA I MLADIH |
| Štampaj |
|
Uoči 32. Festivala monodrame i pantomime razgovaramo sa selektorom, Ivanom Bekjarevim.
Po čemu se ovogodišnja selekcija razlikuje od prethodne?
Bilo je više prijavljenih. Imamo stalno povećanje prijavljenih glumaca i pantomimičara iz sveta, domaća ponuda je uglavnom slična, a inostrana je daleko veća. Uvek je teško selektirati, tim teže što ima jako dobrih predstava, ali moram reći i dalje su sve bolje predstave iz inostranstva. Kod nas najznačajniji glumci kao da su prestali da rade monodrame i to predstavlja problem, ali zato, s druge strane, imamo konstantno povećanje prijavljenih mladih glumaca. Oni sada na nekim akademijama imaju obavezan diplomski rad, a to je po pravilu monodrama.
Iz Slovenije ima vrlo interesantna monodrama Uroša Firsta, koji je već dobio mnoge nagrade na različitim festivalima, a onda je nastavio da radi na tome tako što je sam izrežirao monodramu u prevodu Kolumbovo jajce koje igra Mojca Funkl i to je replika na njegovu monodramu Pećinski čovek, i to je vrlo zanimljivo.
Koliko je bilo prijavljenih monodrama?
Oko 70 je bilo prijavljenih. Imao sam jedan užasan posao, već sam obnevideo od gledanja monodrama, međutim, već sam se nekako uhodao i što se tiče same ponude bar oko toga ne moram da brinem kao ranijih godina. Festival je bio ugašen tri godine. Kad sam ja počeo da ga radim bilo je jako teško podići ga ponovo, taj problem nemam. Imam ove slatke muke da od ogromnog broja prijavljenih izaberem ono najbolje, a pošto su prijavljeni uglavnom iz inostranstva, to je tim teže, odnosno, najzad smo dobili zavidno mesto na toj svetskoj mapi što se tiče kulture.
Da li ste Vi, kao selektor, ove godine imali priliku da neku stranu monodramu odgledate u matičnom pozorištu?
Na moju veliku žalost, ja sam još uvek jedini selektor koji o trošku festivala nigde nije putovao van zemlje. Ja vrlo dobro znam koliko se plaćaju selektori za druge festivale i koliko još dobiju na ime troškova. To kod nas ne postoji kao stavka, ali možda zato ovaj festival ima nešto posebno i u atmosferi koja se napravi u Zemunu, pre svega zahvaljujući zemunskoj publici koja je najvernija i uopšte, radimo ga bez ikakvih potresa, već koliko godina, sve se to uhodalo. Istina je da nam sredstava stalno manjka i činjenica je da uspevamo da napravimo jedan izuzetan kvalitet i da ni jednom nismo omanuli. Invazija stranaca najbolje govori tome u prilog.
Postoji li adekvatna finansijska podrška festivala?
Imamo tradiciju od pune 32. godine, to nije malo i to je festival koji smešno košta u odnosu na druge festivale koji se održavaju u Beogradu. Mislim da je krajnje vreme da dobije neku značajniju finansijsku podršku i grada i ostalih učesnika.
Koja je njihova satisfakcija?
Ugled. Kada bih govorio koliko mi plaćamo učesnike, a plaćamo potpuno isto i naše i učesnike iz inostranstva, kada bih rekao, niko ne bi verovao, to su smešne sume. Dolaze isključivo zbog ugleda.
Tradicionalno, i ove godine u Pozorištu 'Pinokio'?
Monodrama je kamerni vid pozorišta i dobro je što se radi u Pozorištu 'Pinokio'. Sala je manja, a potpuno opremljena i ima sve uslove. Veću salu ne možemo da platimo, kao prvo, a šteta je za publiku, jer ne mogu svi da stanu. Što se samih glumaca tiče, za monodramu je kao i za svaki kamerni teatar bolja mala sala.
Imate li nekog svog favorita, prepoznajete li već sada pobednika?
Znate šta, ja kao selektor uvek izaberem ono najbolje. Favorita nemam, imam ono što mislim da bi bilo zasluženo da pobedi. Posao žirija je potpuno nezavistan od mene kao selektora i kad počnemo da radimo, ja okupim žiri i kažem: «Molim vas, radićete potpuno sami, nećete videti ni mene, ali isto tako molim da ne vidite ni bilo koga drugog sa ovog festivala da biste radili potpuno objektivno.» Uvek je tako i bilo. Sa žirijem nemamo nikakvog kontakta, ni ja kao selektor, niti bilo ko drugi s festivala, i to je možda jedan od aduta što svi hrle ovom festivalu jer znaju da će biti objektivno vrednovani.
I do kraja je sve pošteno.
Možete li da povučete paralelu između stranih i naših monodrama?
Nažalost, ja želim da na festivalu imam najbolje predstave, a to podrazumeva one predstave koje imaju sve elemente, jake ansambl predstave... Meni je monodrama koja je samo monodrama po tome što glumac sedne i počne da priča najmanje zanimljiva. Znači, idem na to da to budu mali spektakli, da budu prave pozorišne predstave u kojima učestvuje jedan glumac, ali sa svim elementima. Onda tu nastaje taj raskol jer su strane predstave u tom smislu neuporedivo i bolje opremljene, i maštovitije čak, ali pitanje je da li bi bile maštovitije naše ili strane kada bi naši glumci imali te uslove. Tako da je to stalni problem i ja tu vrlo oprezno vagam, upravo zato da to ne bi bilo na štetu naših glumaca. Objektivno, kvalitetnije mi stiže iz inostranstva.
Mirjana Jurčić
|
|
