|
|
POZORIŠNI FESTIVAL U BERLINU |
| Štampaj |
|
Orestija (Foto: Ilko Freese)
Prljave ruke (Foto: Arno Declair)
Tartif (Foto: Arno Declair)
Tri sestre (Foto: Arno Declair)
Ulrike (Foto: Arno Declair)
Pozorišni festival ”THEATERTREFEN” koji se svake godine održava u Berlinu tokom maja, jedna je od najznačajnijih teatarskih manifestacija u Evropi. Žiri, koji ima ulogu selektora, ove godine je odabrao deset najboljih prošlosezonskih predstava na nemačkom jeziku. Klasična dela i nove komade prikazali su teatri iz Hamburga, Bazela, Minhena, Vajmara, Beča, Ciriha i Berlina. Po prvi put izvedena su i javna čitanja novih svetskih dramskih stvaralaca. Od 494 nova komada, žiri je odabrao pet: ”4 ½” Nemice Arne Ali, ”Migrantsko venčanje” Muserefa Ozturka Cetindogana iz Turske, ”Gnjavaža” Finkinje Marije Kilpi, ”Planinski biciklisti” Volkera Šmita iz Beča i ”Pamučna vuna” Ali Tejlora iz Londona. Tokom festivala održane su i dramske radionice, internacionalni forumi i javne diskusije.
Festival su otvorile politički angažovane predstave ”Talija teatra” iz Hamburga –”Ulrike Marija Stjuart” Nobelovke Elfride Jelinek, komad koji je u režiji Nikolasa Štemana imao svetsku premijeru, i Sartrove ”Prljave ruke” u režiji Andreasa Krigenburga. Jelinek se u svojoj najnovijoj drami bavi nemačkom istorijom – delovanjem terorističke grupe RAF. Drama projektuje sukob dve heroine ovog pokreta – Ulrike Majnhof i Gudrun Enslin – na žensku dinamiku likova Marije i Elizabete u Šilerovoj ”Mariji Stjuart”. Štemanova postavka (reditelj je svojim viđenjem Šekspirovog ”Hamleta” pobedio na 36. Bitefu) je miks različitih pozorišnih stilova, muzike, zabave, vodenih bombi koje se bacaju u publiku, pištolja koji prskaju vodu... Kritika kaže da je više revolucije teško zamislivo u nemačkoj savremenoj kulturi zabave. Uz odrešene ruke koje mu je autorka dala, Šteman se ovim svaštarenjem izborio sa tiradama nesceničnog teksta, ističući da ga je zanimao fenomen protesta tj. kako čovek može nešto da izmeni. Jer, svet sistematski ide ka lošem i mi uviđamo koliko malo možemo da promenimo, u nama se javlja rezignacija.
Krigenburg je postavio ”Prljave ruke” u savremenom ključu, sa minimalnom a veoma efektnom scenografijom. Na scenu je smestio i pripovedača, igrao se paralelnim dešavanjima, uključio modernu muziku, poput benda Nirvana, džinovski luster, koji je dominirao scenografijom, imao je razne funkcije, akteri su komunicirali sa publikom. Šteta je što u drugom činu tempo opada, malo se razvlače dešavanja. Glumica Judit Hofman, koja je tumačila Džesiku, bila je apsolutno superiorna nad ostatkom glumačkog ansambla. Isti reditelj se predstavio i Čehovljevim komadom ”Tri sestre” u izvođenju teatra ”Münchner Kammerspiele”. U ovom viđenju, tri sestre nikada nisu bile toliko usnule, poetične, apstraktne. Rediteljski postupak je udaljen od svega što čini Čehovljevu tradiciju. Svi govore u citatima, kao da govore o stvarima koje su već iskusili. I još su čudniji zbog maski koje liče na glave lutki – ogromnih, tužnih, dečjih lica – i koje skidaju svaku psihologiju i identitet likova, a u isto vreme, otvaraju nova polja igre. ”Nisam mogao da jednostavno premestim komad u ´sada i ovde´. To bi pojednostavilo karaktere. Važnije mi je bilo da se oseća gubitak nego da se kaže da su u istoj situaciji kao i mi. Zato sam i izazvao glumce da ne traže nešto što im je blisko već daleko. Upotreba maski je bila baš iz tog razloga, da udaljimo Čehova od sadašnjosti. Maske metaforično prikazuju i kreativnost i otpornost sestara na okolni pritisak”, izjaviio je Krigenburg.
”Maxim Gorki Theater” iz Berlina predstavio se komadom ”Jadi mladog Vertera” Getea u režiji Jan Bosea. Reditelj je uz pomoć sjajnih mladih glumaca postavio ovaj klasični komad poput dela pop literature koje cilja u prazna srca sadašnjice. Među najbolje je uvršćena još jedna Boseova režija – Šekspirova komedija ”Mnogo buke ni oko čega” u izvođenju ”Burgtheater” iz Beča. U ogoljenom pozorištu, bez dramaturških intervencija i nasilnih interpretacija videćete komad onakav kakav jeste. Dok se publika smešta, na sceni je užurbano, gradi se, zakucava, glumci vežbaju. U pitanju je predstava koja je smešna, inetligentna, živa i, pre svega, bliska publici.
Bruknerovu dramu ”Bolesti mladeži” režirao je Tilman Koler u vajmarškom pozorištu ”Deutsches Nationaltheater”. Bruknerova ekspresionistička drama o psihološki deformisanoj generaciji mladih ljudi posle Prvog svetskog rata izvedena je u koncentrovanoj verziji. Predstava liči na autopsiju – publika sedi sa sve četiri strane prostora koji je sala za autopsije, tamnica i bokserski ring. Priču o šestoro dvadesetogodišnjaka koji traže ciljeve, vrednosti, uspeh, karijeru, seks i ljubav, reditelj je veoma živo preneo iz 1926. godine u sadašnji trenutak.
Berlinski ”Deutsches Theater” izveo je Eshilovu ”Orestija” u postavci Mihaela Thalhajmera. Reč je o ´hardkor´ verziji ove antičke drame, u kojoj reditelj prikazuje kako krvava linija – lančana reakcija osvete i nasilja – ljudske istorije teče stalno. Thalhajmer je izbacio treći čin i komad završava bez ikakve vere u demokratiju kao modela rešenja. Nema spasenja, Orest se grči na zemlji, sasvim sam, kao i savremen čovek uostalom. Jedna od najupečatljivijih scena je kada, tokom ritualnog samožrtvovanja, Klitemnestra sipa na sebe kofu krvi. Krv kaplje sa njenog skoro nagog tela, a ona potom uzima cigaretu i otvara konzervu piva.
Molijerov ”Tartif” u koprodukciji nekoliko pozorišnih kuća i režiji Dimitra Gotšefa, počinje eksplozijom konfeta i ukrasnih tračica kojima Tartif slavi apsolutizam dosade i otkriva sebe kao hladnog i provokativnog proroka. Reditelj pretvara Molijerovu komediju u mračnu parabolu konflikta prvog i trećeg sveta. Izvedba je dopunjena poezijom Hajnera Milera, odlomcima iz Biblije, dela Lao Cea, Cicerona... Kritika je nazvala ovu predstavu remek-delom.
Opera ”Dido i Eneja” Henrija Purcela nastala je po motivima tragedije Kristofera Marloa ”Dido, kraljica Kartagine”. Komad u režiji Sebastijana Nublinga izvodi ”Theater Basel”. Kada se čini da patos grčevite ljubavne priče ne može biti jači, reditelj nas podseća da je put do ljudskih srca preko njihovih stomaka. Na scenu se iznose kuvana jela…
”Bog krvoprolića” Jasmine Reze u režiji Jurgena Goša teatra ”Schauspielhaus” iz Ciriha. Rezin konverzacijski komad koristi sva pravila komedije da prikaže ne toliko transformaciju regresije u varvarizam koliko činjenicu da zaštitini mehanizam ne radi, da se ništa više ne računa. Radnja prati dva bračna para čiji su sinovi nasilni.
Predstave prikazane na festivalu ”Theatertrefen” još jednom su dokazale da je nemački teatar i dalje jedan od najjačih u svetu i pokazale kako se reditelji, bilo stari ili mladi, lako nose i sa klasicima i sa savremenim komadima.
A. Jakšić & K.Tojić
|
|