LUDUS - POZORIŠNE NOVINE - 52. STERIJINO POZORJE

U znaku Milene Marković, Borisa Isakovića i Jasne Đuričić

Predstava Nahod Simeon, po tekstu Milene Marković, u režiji Tomija Janežiča i izvođenju ansambla Srpskog narodnog pozorišta - koje ju je realizovalo u koprodukciji sa Sterijinim pozorjem - najbolja je predstava 52. Sterijinih igara, održanih od 26.maja do 4. juna u Novom Sadu. Tako je odlučio žiri u kojem su bili: scenograf Miodrag Tabački (predsednik), teatrolog dr Aleksandra Jovićević, dramaturg i reditelj iz Slovačke, Vladislava Fekete, hrvatski reditelj Ivica Buljan i makedonski glumac Nikola Ristanovski.
Nahodu Simeonu pripalo je najviše Sterijinih nagrada. Odneli su ih: Milena Marković za najbolji dramski tekst, Janežič za režiju i za scenografsko ostvarenje, Marina Sremac za kostime a Boris Kovač za originalnu scensku muziku.
Sterijine nagrade za glumu dobili su: Boris Isaković (Nahod Simeon i Odumiranje Ateljea 212), Jasna Đuričić (Nahod Simeon), Dara Đokić (Odumiranje) i Jelica Vučinić (Sam kraj sveta, Malo pozorište «Duško Radović»).
Sterijina nagrada za scenski pokret pripala je Denešu Debreiju za predstavu Ema NP Subotica, Drame na mađarskom jeziku dok je Specijalna Sterijina nagrada pripala reditelju Vlatku Iliću za Sam kraj sveta.
Ove godine, Sterijinu nagradu Okruglog stola za najbolju predstavu ravnopravno dele Sam kraj sveta i Odumiranje.
Počasni krug, nagradu za najbolju predstavu u Selekciji «Krugovi» – dobio je Madagaskar Malog državnog pozorišta Viljnus iz Litvanije.
Od ostalih nagrada na ovogodišnjem Pozorju izdvajamo: nagradu "Zoran Radmilović" za glumačku bravuru dobila je Jasna Đuričić (Ja ili neko drugi), nagrada iz Fonda «Dara Darinka Čalenić» za najboljeg mladog glumca i glumicu u Selekciji nacionalne drame pripala je Igoru Đorđeviću (Odumiranje) i Mariji Medenica (Ja ili neko drugi). Nagradu "Večernjih novosti" za epizodnu ulogu dobila je Aleksandra Pleskonjić Ilić (Ujkin san SNP-a), dok su najbolji glumci Pozorja mladih Jelena
Petrović (Projekat Ostrovski, FDU Beograd)
i Petar Burić (San letnje noći, FDU Cetinje).
U okviru istog programa nagrađena je i osiječka Umjetnička akademija, za kolektivnu kreativnu igru i istraživački rad.

Snežana Miletić

Vrući krompir zvani novi koncept
Vruća tema ovog Pozorja bila je njegova nova koncepcija. Retko ko je o njoj javno hteo da govori, dok su je tajno kritikovali gotovo svi, a skeptični prema njoj tokom Pozorja bili su i oni koji su je podržali u fazi konsultacija.
Reditelj Kokan Mladenović prošireni koncept Pozorja doživljava kao povratak zdravom razumu, glumac Draga Vujić Vujke (Bili Flin u Čikagu) kaže: "Da nema novog koncepta igrali bismo u čast nagrađenih, ovako smo tu da se takmičimo. Posle 50 godina bilo je vreme za koktel-injekciju osveženja. 'Princip je isti, ostalo su nijanse', što bi rekao najpoznatiji Novosađanin. Ovo je eksperiment protiv tradicionalizma koji koči. Ako uspe - dobili smo svi: i publika, i pozorišni stvaraoci, a ako ne uspe - vraćamo se na staro. Dvadeset godina bavljenja ovim poslom govore mi da vredi pokušati". Glumac, a odskora i ministar kulture Voja Brajović: "Smatram da je neophodno, važno, da se neguje nacionalna drama, da ovi mladi ljudi koji su raširili krila ne osete da nema brige o tome. Nadam se da se niko neće dešperirati zbog promene koncepta i da će se osetiti sigurnim. Mislim da je za građane i za ovu zemlju veoma važno negovati domaću dramu kojom zaista možemo da se ponosimo... Postoji, po mom osećaju, neka vrsta zabrinutosti, ali ne treba da bude zabrinutost za mlade i darovite ljude. Ne kažem da neki drugi krug, neki drugi nivo Sterijinog pozorja ne treba, recimo, da podrži druge značajne sadržaje. Pozorje je bilo najznačajnije i u našim bivšim životima, i u našim bivšim državama, i sada. To treba održati i ubuduće. Da li će to biti najbolje predstave, ipak je to subjektivno mišljenje... ali težište uvek treba staviti na negovanje nacionalne drame".
Glumica Gordana Đurđević (Marija Aleksandrovna u Ujkinom snu) kaže da navija za bogat program ovogodišnjih igara: "Raduje me što je postignut dogovor sa direkcijom Užičkog festivala tako da je taj festival dobio novu fizionomiju a Pozorje pravo i mogućnost da ove godine okupi najbolje predstave, bez obzira da li su rađene po domaćem ili inostranom tekstu, ne ugrožavajući pri tom koncepiju ni jednog drugog festivala u zemlji. Mislim da je to najvažnije".
Glumac Boris Isaković smatra da je nova koncepcija donela svežinu: "Dobili smo toliko neohodnu razmenu iskustava, mogućnost poređenja sa drugima, jer bez konkurencije nema napretka. Bili smo zastali, ukočili se i postali dosadni".
Upravnik Ateljea 212, glumac Svetozar Cvetković, veruje da je promena bila nužna: "I sam sam učestvovao na konsultacijama vezanim za budući, a sada već sadašnji profil selekcije Pozorja. Mislim da je neka promena bila nužna iz problema koje je i sam selektor uvideo poslednjih godina u kreiranju programa. Kada se sagleda ovogodišnji učinak selekcije, znaćemo kojim putem idemo, je li on svrsishodan, ima li više pozitivnih nego negativnih karakteristika. Ipak mislim da je važno imati dobre predstave na jednom ovakvom festivalu, kao i da se ne sme izgubiti profil nacionalne drame jer je ona naprasto uvek bila jako specifična i kao što znamo vredna. Taj koncept sledi u velikoj meri i ova selekcija, ali ipak mislim da moramo sačekati, nakon ovogodišnjeg programa i rezulatata povući crtu i reći - probali smo, hajde sada da vidimo kako dalje. Učinak Pozorja u pozorišnom dešavanju i sadašnje, ali i nekadašnje države je veliki, pre svega na formiranje repertoara pozorišta, na svest o vrednosti koja se na jednom mestu tokom godine verifikuje, i ta se "tekovina" ne bi smela olako prodati. A ja verujem, da neće!!!"
Vlatko Ilić, reditelj predstave Sam kraj sveta proširenje koncepta smatra značajnim: "Ono što je nekada bilo Pozorje, tj. postavka domaćeg dramskog teksta, sada zbog geopolitičkih okolnosti ne znači istu stvar. Mislim da je to održavanje postavki tekstova iz regiona bilo dosta klimavo i verujem da je ovo sada velika stvar, jer mi do sada nismo imali festival domaćeg dramskog teksta i domaćeg pozorišta. Upravo zato Pozorje za lokalnu scenu postaje reper nečega što bi moglo da se nazove standard za narednu sezonu - postavka ili izvlačenje najboljih stvari sa raznih strana. Treba svakako postaviti standarde ispod kojih predstave u sledećoj sezoni ne bi smele da idu. Pogotovo to mislim i zato što je naš drugi značajni pozorišni festival - Bitef - drugačije profilisan od Sterijing pozorja. Svakako je dobro i jako važno da festival sa ovakvom koncepcijom danas postoji kod nas".
Jedan drugi dramski pisac - Milena Marković - drugačijeg je mišljenja: "Promena koncepta Pozorja priličan je problem. Smatram da će od ozbiljnog nacionalnog festivala, ako se ovako nastavi, postati provincijalni festival, provincijalni internacionalni festival, kojem će biti potrebno, ne znam koliko decenija i koliko novca da bi dostigao neku ozbiljnost. Već imamo Bitef, kao festival predstava, naravno, znamo da to nisu iste stvari. Ovde je u suštini jedno zamešateljstvo. Smatram da, kada se prave koncepcije, one treba same po sebi da budu vrlo jednostavne. Ne vidim otkuda potreba da Pozorje više ne bude nacionalni festival? Mislim da ne postoji jasna koncepcija kojim putevima treba da ide Sterijino pozorje. Videćemo, možda nisam u pravu. Pokazaće vreme".
Izvesnu dozu skepse u odnosu na novu koncepciju ima reditelj Egon Savin: "Pozdravljam sve što je novo i bolje od prethodnog- da li je tako, videćemo na kraju. Dovođenjem Dostojevskog na Pozorje ili Bernharda i drugih svetskih autora mi ipak oduzimamo prostor domaćim piscima. Mora da prođe određeno vreme da bismo videli da li je ovakvo Pozoroje važnije, uspešnije i za naš teatar značajnije od onog koje se bavilo domaćom literarnom baštinom i tekstovima savremenika".
Nešto skeptičniji je upravnik JDP-a, glumac Branko Cvejić: "Videćemo do kraja kako će ovo da funkcioniše, pa ćemo onda da iskristališemo. Objektivno, mislim da je nekoliko stvari pogrešno. Mislim da festival nije smeo da se svede na tri-četiri predstave po domaćem tekstu, to može samo da bude destimulativno za budućnost. Nadam se da će se to već sledeće godine ispraviti. Pitam se zašto festival nije mogao da ima još dve predstave koje bi bile po domaćem tekstu? To je moglo da se uradi. Drugo... ne vidim mesto Nahodu Simeonu na Festivalu. To je predstava od prošle godine, vlasništvo i ideja Sterijinog pozorja. Šta ima da se "povampiruje" ove godine u takmičarskom programu kad je igrana revijalno? To nema nikakvog smisla. I treće... ne vidim nikakav smisao da se komercijalna predstava smešta u takmičarsku deo. To se nigde u svetu ne radi, bar ja prvi put u životu čujem za takav presedan. Selektor je mnogo informisaniji, pa sigurno zna za neki primer, ja za to nisam čuo. Čikago je divna predstava, odličan mjuzikl, najbolje što su u Pozorju na Terazijama uradili, ali nema raloga da bude na ovakvom festivalu, osim revijalno. Možda grešim, možda... Samo da ne bude da mi je nešto krivo, da sam nešto ljubomoran. Daleko od toga, JDP ima dve predstave na festivalu... Čikago je predstava izuzetne vrednosti ali diskutabilno je zašto je u takmičarskom programu. I da ne bude da sam protiv Pozorja, taman posla, bilo je dobrih predstava, ozbiljnih tema..."
Svoju prvobitnu skepsu prema novom konceptu, tokom Pozorja malo je revidirao glumac Predrag Ejdus (Knez u Ujkinom snu): "Spadam među one koji su bili iznenađeni tom idejom i promenom. Mislio sam da to možda nije dobro. Sad, kako festival odmiče, spadam u one koji kažu da bi trebalo sačekati i videti. Moguće je da će predstave po stranim tekstovima povući produkciju po domaćem tekstu, da će kriterijumi biti viši. No, svakako bi i dalje Sterijino pozorje trebalo posmatrati kao festival gde je afirmacija domaće drame najvažnija. Mislim da treba sačekati dve-tri godine s tim sudom. Ovo je eksperiment, nova ideja, kako kaže moj Knez.»

Pozorište, istina ili laž
Pisac i reditelj Goran Marković na otvaranju Pozorja, između ostalog je rekao: "... Ljudi ne mogu bez istine i dok god je pronalaze u pozorištu ono ne mora brinuti za svoju publiku. Što više laži u našoj svakodnevici, to veća potreba da odemo u teatar. Tamo se ne laže. Jer, ako se laže, pozorišta više nema...Uživajte u istini".
Potpuno suprotno misli Matjaž Pograjc, reditelj predstave Fragile SMG iz Ljubljane: "Pozorište je lažac a svi mi koji dolazimo u teatar, čekamo tu laž! Za mene je esencija pozorišta, to... biti takav lažljivac da ti svi poveruju kako govoriš istinu. Onda si uspeo".

Ivan Medenica, selektor i umetnički direktor Pozorja:
Menjati umetničke škole!
" Tokom devedesetih - Pozorje je bilo kritikovano, tražile su se promene. Sada kada smo ih načinili i kada su u toku, imate dušebrižnike koji pozivaju na tradiciju, na lažnu, potpuno neutemeljenu brigu za domaći dramski tekst. To je zaštita tradicije radi tradicije... Znam gde živim, ali ipak me je zatekao taj „šizofreni“ rascep između tvrdoglavog i potpuno neutemeljenog zagovaranja tradicije... Gledajući ovogodišnje Pozorje mladih, shvatio sam gde je najveći problem. Koreni su u našim umetničkim školama. U paramparčad bih razrušio Pozorje mladih i postavio ga na potpuno drugačije osnove. Tu bi trebalo da gledamo budućnost a gledali smo žalosnu sliku našeg školstva, tragičnu. To je bilo na poluamaterskom nivou. Neke umetničke akademije koje dovodimo na Pozorje, osim političkog ili nečijeg privatnog interesa, nemaju suštinski razloga da postoje a kamoli da učestvuju na Festivalu. Tu bih uveo oštre kriterijume i raščistio stvari. Znači, prvi korak ka kvalitetnijem pozorištu jeste reforma umetničkih škola, drugi što nismo prešli na sistem angažovanja prema ugovorima. Sva naša najveća repertoarska pozorišta vrve od mrtvih duša, od nekih glumaca koji su zaribali ali koji su vrlo jaka kuloarska paučina".

Dušan Spasojević, pisac drame Odumiranje
Apsolutno sve i apsolutno ništa
"Svi su likovi u mojoj drami podjednako tragični i podjednako krivi. Roditelji su krivi koliko i deca, ali oni nose posebnu vrstu krivice, koja je možda još i teža, zato što su roditelji. Neke tu sile postoje, na ovom našem prostoru, ali i sve je tu pomešano, pomešani su narodi i narodi koji se za taj evropski voz nisu zakačili kad je trebalo... Ja ne znam šta je, ali kao da postoji neki greh koji mora da se okaje. Bojim se da će biti još puno stradanja i puno će vremena biti potrebno da se pročisti ovaj narod, koji je užasno pao, a koji ima svoju vrednost, koji ima svoje kvalitete, i svoju istoriju, sve on to ima ali u sebi - u ovom trenutku - nema ništa. Apsolutno ništa. Biće potrebno da to ide na samo dno, pa da ga dno odbaci ka nekim novim visinama".

Rimas Tuminas, reditelj predstave Madagaskar
Muke po identitetu
"Ljudi su sada u potrazi za svojim identitetom, pogotvo otkako se politička situacija promenila i otkako smo deo EU. Sad smo pomešani sa ostalima u toj velikoj zajednici, a to ne želimo. Kod nas ljudi žele da sačuvaju ono što pripada samo nama i da učvrste sopstveni identitet".

Milena Marković, pisac komada Nahod Simeon
Nahod, moj najličniji junak
"Pitanje porodičnog nasleđa, ta kob ili opterećenost, zacrtanost, bila je tema mnogih pisaca, to je nešto što bi grčki tragičari nazivali hamartijom ili sudbinom ili predodređenošću. To može da vam podari porodica, ali ne u smislu greha, nego u smislu obrazaca koji se ponavljaju u ljudskim životima, čime sam se takođe bavila u "Nahodu". Ovaj komad sam pisala iz utrobe i srca... To je vrlo značajan tekst za mene jer sam tu zapravo prvi put imala junaka koji je muškarac i koji na neki način najviše liči na mene, znači to je moj najličniji junak".

Jasna Đuričić, majka u Nahodu Simeonu i drami Ja ili neko drugi
Sezona loših majki
"Obe majke su vrlo različite i vrlo zahtevne za igranje. I jedna i druga su loše... Neko mi je ovih dana rekao: "Jesi li primetila da su sve majke u ovoj pozorišnoj sezoni loše?" Porodica se generalno raspala i meni je drago da pozorište ukazuje na to. Nije mi, naravno, bilo lako - kao čoveku i kao glumici - da ih odigram. Mi smo svakog dana svedoci neke vesti da je neka majka ostavila bebu, svako od nas zna neku majku koja se po ceo dan samo šminka i ne zna gde joj je dete. U svakom slučaju, dopada mi se što sam za jednu sezonu odigrala te dve majke".

Boris Isaković, Trbuljin muž u Nahodu, On u Ja ili neko drugi i Strahinja u Odumiranju:
Zaokruženost lika i logika događaja
"Kao glumac uvek sam voleo sebe objektivno da sagledavam na sceni, što je jako teško. To znači uvesti sebi kontrolu i ne ići do kraja, već slediti logičnost događaja koji će dovesti do istinitosti i iskrenosti, što je rečeno na otvaranju Pozorja... Veliki izazov i jedinstvena prilika je igrati tri uloge na jednom festivalu. Sve tri su dobro napisane, zaokružene, logične, što mi je postalo i najvažnije kada ih igram. Sada studentima govorim da se nekada lik i ne dosegne, ali logika događaja mora da postoji. Najvažnije mi je da svakog trenutka znam zašto sam na sceni. Bez toga nema pravog, glumački dobro obavljenog posla".

Marius Ivaškevičius, pisac komada Madagaskar:
Žene u muškarce, muškarci u naciju...
"U Litvaniji Ministarstvo kulture brine o dramaskom tekstu i plaća veoma dobro. Ukoliko tekst prođe komisiju, autorski honorari su veoma visoki. Moj komad govori o ženama koje pokušavaju da vole muškarce i muškarcima koji su opsednuti nacijom. Druga tema je kako organizovati novu državu, dati joj formu i sadržaj. Svako od junaka pokušava da dosegne svoj smisao".

Jelica Vučinić, Majka u predstavi Sam kraj sveta:
Prsnuće planeta...
"Međuljudska otuđenost o kojoj govorimo u našoj predstavi velika je pretnja čovečanstvu. Najstrašnije je upravo to što je porodica koja bi trebalo da je uvek na okupu i da saoseća otuđena. Ja se ipak nadam da će se porodica okupiti. Ne može se ovako u nedogled, jer će prsnuti planeta".

Važni, iako prateći programi
Međunarodni staž mladih kritičara, koji je okupio novu pozorišnu kritiku iz celog sveta, dao je
ovogodišnjem Pozorju novu i vrlo zanimljivu notu. Pišući svakodnevno kritike za festivalski bilten o predstavama koje su videli - bez straha od lokalnih i globalnih veličina - mladi kritičari ponudili su hrabar, vrlo dobronameran i konstruktivan kritički pogled na domaću i evropsku pozorišnu produkciju.
Drugi, vrlo bitan trenutak pratećih programa Pozorja je Međunarodna tribina o delu Biljane Srbljanović koju je upravo Sterijino pozorje pre desetak godina katapultiralo u svet.
Između ostalih programa izdvajamo još susret sa Radetom Šerbedžijom s kojim je razgovarao Feliks Pašić. Taj prateći program imao je nastavak u vidu "pratećeg programa" do jutra - uz tamburaše u klubu "Trema".

[ Nazad ]