|
|
NA KRILIMA POZORNICE |
| Štampaj |
|
Znate li za onaj osećaj duboke ispunjenosti i oduševljenja, za onaj tren kada se smeh i suze pretvaraju u jednu nit koja vam veže srce i ne pušta ga dugo posle tog trenutka? A da li ste ikada osetili kako vam dlanovi rumene dok pokušavate da nadjačate ekstatičnu masu, a u stvari se samo stapate u istu, praveći gromoglasan aplauz? Ovaj osećaj je vrlo redak i malo je onih koji ga mogu probuditi. To je jedinstveno osećanje koga mi pamćenje skriva negde u dubini duše, to je neka inspirativna snaga koja je lebdela u mojoj blizini, a koja i sada iz mene isijava dok ovo pišem.Teško da je iko mogao to učiniti pre njega. Taj mag, to čudesno biće još čudesnijeg sveta, zove se glumac, heroj pozornice, Nebojša Dugalić.
Anđeoskim licem, bistrinom svoga pogleda i iskrenošću svoga srca na krilima velike pozornice doleteo je i u tom času zarobio moju pažnju. Držanjem duhovnika,
nevinošću deteta, mudrošću filozofa, stao je na drevno mesto i uz pristanak Talije ponudio svoj dar. Tim hramom veština hodao je gotovo kao da je sa njim srastao, kao da se u njemu ujutru budi, a noću odlazi na počinak, nečujno, samo njemu znano.
Za njega 'život je san', čas je gospodar, a čas sluga, čas ga dvore, a čas gaze, kao kameleon on se prerušava spreman da bude ono što mora, ne gubeći, pritom, očaravajući osmeh koji pleni. On je knez ruski, plod velikog uma, obolelog Dostojevskog.
Za neke 'idiot', bolešljivi sanjar, zaljubljeni aristokrata, a za mene čovek stvarnosti, nesrećnog usuda i neshvaćene misli. On plače, kleči na kolenima, on umire, on se ponovo rađa i sve to pred mojim očima i očima onih kojima je učinio tu čast da budu svedoci njegove igre. Znao je on sakriti se, tako vešto, ali ni pod maskom koju skrojiše neke vredne ruke nije mogao izbeći moj čvrst pogled, jer te plave oči se ne zaboravljaju. I dok se samo moj smeh prolamao velikim teatrom i dalje je za mnoge bio neotkriven.
I dok se čuo žamor, neverica, zapitkivanje ko se krije iza vela jednog Šekspirovog komedijaša, ja sam uspela još jednom sebi da priznam 'zadivljena sam!' i to mi je bilo dovoljno. I dan danas pri samoj pomisli na taj prizor na licu mi se izvije osmeh, a prošlo je toliko vremena.
Hodao je on i Andrićevim neprohodnim tunelima mračnih vremena, otkrivao je smisao njegovih genijalnih rečenica uzdižući ih na nivo univerzalnosti, istorijske realnosti, ali i večnosti. Kroz njegovo biće prelamali su se andrićevski arhetipovi koje je otelotvoravao i udisao im život. Stajao je na pragu proklete avlije koja guta sve duše koje makar i zavire u nju, nemilosrdno je ganjao vernike, nevernike, najsvirepije ubice, uboge i neuke, starce i mlade. Nadgledao ih je očima u kojima se krije zlo čovečanstva.
Kao u starom pozorištu senki, on je taj koji povlači konce, a proste duše su samo marionete koje on pokreće svojim surovim prstima. On je majstor igre koji nam dočarava tragediju ovozemaljskog života.
On poput Šeherezade koja priča svoju priču u zamenu za spasenje, govori o misteriji zlatnog runa, on je pesnik pozornice, sveučitelj naroda. On, poput vajara koji svojim veštim prstima pravi figure od komada gline, sa puno ljubavi i strpljenja gradi svaki lik, do najsitnijih detalja prodire do suštine i razotkriva je. Lakoća kojom se on nama obraća samo je površinska, samo prozirna tkanina pod kojom leže sati i dani.
Skriveni trenuci kojih se samo on seća, a koji čine njegov tajni svet. Pojavom svojom pleni, glasom daruje mir, pročišćuje i osvaja. Ali, opet, tako skromno deluje njegovo biće daleko od pozornice, daleko od ljudi, kostima, teških zavesa, kao da mu se gubi svaki trag dok mu senka negde zamišljeno luta.
Njega, čini se, ne oduševljava pozorište kao mesto gde se stiče slava, mesto gde se čovek uzdiže do neverovatnih visina, a čiji glas putuje i širi se tako brzo i tako efektno. On, nasuprot ekcentričnosti i narcisoidnosti kojima su mnogi glumci skloni, ističe neku drugu dimenziju ove božanske veštine. On uvodi potpuno novu estetiku i pristup koji odmah pada u oči. Mene je upravo fascinirala ta njegova originalnost i samosvojnost, poput leptira već oformljenih krila, on stoji nasuprot onih koji to tek treba da postanu, čiji ciklični put tek treba da počne. Ako se nekom i učini da stvaralački opus ovog heroja scene nije velik, to je onda zato što nisu svesni koliko on sebe ulaže u svaki svoj umetnički rad. Dugotrajnost njegovih ostvarenja potpuno je fascinantna.
On svaku svoju pozorišnu igru započinje kao da mu je prvi put, bez preterivanja, za glumce čestih improvizacija, a najlepše od svega je što on uvek nudi nešto više, uvek neki novi doživljaj. Bilo da se sa dubokom empatijom i mimetičkom snagom obraća iz ugla nekog klasičnog, ili pak modernog junaka, on se savršeno uklapa u okvire i jednog i drugog. Sa velikim oduševljenjem ga publika prihvata i kao čoveka koji ima 'govornu manu', zavodnika bez premca koji skriva svoj pravi identitet zarad nekih viših ciljeva, ili kao mladog novinara žute štampe koga obuzima dokolica, ravnodušnost i prihvatanje usuda, tako tipičnih za naše vreme i koji se uklapa u srpsku tragikomičnu sliku. Sve su ovo njegova lica. Sa svakim od njih se susreo i na prvi pogled ih zavoleo.
Kako je vreme prolazilo ovaj heroj pozornice se polako povlačio iza plišanih zavesa, sve ređe stupao na 'daske koje život znače', a sve više skrivao strast prema pozorištu koje je nekim novim pristupom polako osvajalo ovaj prostor. Predstave svedene na kratku formu, više komercijalnog nego umetničkog karaktera sve više gube poverenje, ne samo magova pozorišne umetnosti kao što je on, nego i brojne publike kojoj i ja pripadam.
Moram priznati da me je to ražalostilo u tolikoj meri da su se i moji pohodi ka tom hramu umetnosti i prosvećenja proredili i da mu se ne radujem kao pre. Ali,
to naravno ne znači da se on u potpunosti povukao, da se odrekao onoga što mu dušu leči, to je samo tren, između dana i noći, svetlosti i tame, smeha i plača, kada se on odmara i posvećuje svom unutarnjem biću. Možda je to onaj tren kada se prikuplja neka nova energija koja će zablistati na nekoj od brojnih scena ne kojima će nastaviti svoju davno započetu igru. Za ono vreme koje je uskraćeno ljubiteljima njegove pojave i umeća, on se marljivo radeći posvećivao mladim naslednicima. Kako je samo nesebična njegova duša! Odlučan da svoj dar podeli sa drugima u dobu kada im je to najpotrebnije, da ih poduči i prosledi knjigu znanja i velike veštine kojom se on tako uspešno služio. Ako u tome uspe, ako im prenese bar delić onoga što u sebi čuva, biće više nego dovoljno, ispuniće svoj zavet. Ja mu na tom putu želim i više od onoga što je postigao na pozornici, kako bi to veliki F.M. Dostojevski rekao ''Stvarnost se ne iscrpljuje postojećim, najveći deo stvarnosti postoji u obliku tajne...''
Ana Stljelja
|
|
